Google Translate

Наградни конкурс из филозофије за ученике средњих школа на тему: Филозофски аргумент који ми је променио мишљење

Факултетска дешавања  ::  уторак, 08.02.2022.  ::   Галеријa

Организатор конкурса:

Департман за филозофију Филозофског факултета у Нишу

 

Услови конкурса:

1. На конкурс се могу пријавити сви ученици средњих школа;
2. Поред есеја на задату тему, ученици треба да доставе и следеће податке:
- име и презиме
- разред који похађају
- назив школе из које долазе
3. Есеје и пратеће податке у електронској форми слати на адресу
4. Рок за слање радова је 15. март 2022. године. 

 

Комисија за прегледање радова:

Доц. др Растислав Динић (председник комисије)
Доц. др Иван Николић (члан)
Маст. Душан Миленковић (члан)

Приликом рангирања радова комисија ће у обзир узимати следеће критеријуме:

  • јасноћу и прецизност изразажавања
  • чврстину и оправданост аргумената, позивање на релевантне изворе
  • освртање на могуће контраргументе
  • оригиналност, аутентично размишљање о истраживаном проблему

Награде:

1. награда – екстерни хард-диск, ослобађање од плаћања накнаде за полагање пријемног испита и плаћања накнаде за похађање припремне наставе на Филозофском факултету у Нишу, књиге и брендирани материјал Филозофског факултета у Нишу;
2. награда – ослобађање од плаћања накнаде за похађање припремне наставе на Филозофском факултету у Нишу, књиге и брендирани материјал Филозофског факултета у Нишу;
3. награда – књиге и брендирани материјал Филозофског факултета у Нишу.

Сви учесници конкурса, без обзира на рангирање, добиће и сертификат о учешћу на конкурсу.

 

Опис теме:

Имануел Кант је у Пролегомени за сваку будућу метафизику написао да га је сусрет са Хјумовим аргументима (изнетим у Истраживању о људском разуму) ,,пробудио из догматског дремежа”. Наиме, ови аргументи навели су Канта да преиспита сва своја дотадашња метафизичка веровања и, коначно, изгради оригинални филозофски систем:

,,Са задовољством признајем: указивање Дејвида Хјума било је управо оно што је најпре, пре много година, прекинуло мој догматски дремеж и мојим истраживањима у области спекулативне метафизике дало сасвим други правац. Али ја га ни на који начин нисам следио у његовим закључцима који су проистицали само из чињенице да он свој задатак није замишљао у целини, већ се држао само једног његовог дела који, ако се не узме у обзир целина, не може да пружи никакве податке за решење. Ако пођемо од утемељене, мада не и завршене мисли коју нам је оставио неко други, можемо се надати да у даљем размишљању доспемо даље од тог оштроумног човека којем морамо да се захвалимо за прву искру те светлости.”[1]

Начин на који филозофски аргументи утичу на наша ранија веровања и ставове обично нису толико драматични и одвијају се најчешће у знатно мањим и скромнијим корацима. Ипак, с времена на време, дешава се да се сусретнемо са неким аргументом, тезом или теоријом који представљају тако јак изазов нашој дотадашњој слици света да након тог сусрета ова слика више не може остати иста.

Понекад су овакве промене гледишта од првенствено теоријског значаја (чини се да је она Кантова била управо таква), али понекад оне имају последице и на наше свакодневне праксе. У књизи Ослобођење животиња аустралијски филозоф Питер Сингер описује своје искуство сусрета са филозофским аргументима против једења меса, због којих је одлучио да постане вегетаријанац (а касније и веган) и активиста за права животиња:

,,У јесен 1970. био сам студент постдипломац на Универзитету у Оксфорду. Иако сам се специјализовао за моралну и друштвену филозофију, није ми падало на памет – ништа више него што би пало на памет другима – да наши односи са животињама представљају озбиљан морални проблем. Знао сам, наравно, да су неке животиње биле окрутно третиране, али сам сматрао да су ово били првенствено појединачни случајеви, а не показатељ неког дубљег проблема.

Моје самозадовољство било је узнемирено када сам упознао Ричарда Кешена, колегу са Оксфорда и вегетаријанца. Током заједничког ручка,  упитао сам га зашто не једе месо и он је почео да ми прича о условима у којима је живела животиња чије сам тело јео. Преко Ричарда и његове супруге Мери, моја супруга и ја спријатељили смо се са Розалинд и Стенлијем Годлавичем, такође вегетаријанцима, који су студирали филозофију на Оксфорду. У дугачким разговорима са ово четворо – а посебно са Розалинд Годлавич, која је детаљно развила своју етичку позицију – постао сам убеђен да једући животиње учествујем у систематском тлачењу других врста од стране врсте којој и сам припадам. Централне идеје ове књиге потичу из тих разговора.

Али доћи до једног теоријског закључка је једно; применити га у пракси је нешто сасвим друго. Без подршке и охрабрења моје супруге Ренате, која је такође постала убеђена да су наши пријатељи у праву, можда бих још увек јео месо, мада уз нечисту савест.”[2]

Дакле, овакви сусрети могу да се догоде при читању филозофског текста (као што се догодило Канту), али исто тако и у разговору са пријатељима, уз заједнички оброк (као што се догодило Сингеру), као и на бројне друге начине – на часу филозофије, гледајући серију или филм или читајући књижевно дело у којем се износе или илуструју неки филозофски аргументи.

Управо то је тема овогодишњег есеја. Да ли вам се некада догодило нешто слично? Да ли су вам неки филозофски аргументи, теза или теорија икада променили мишљење о  неком проблему? Шта вам се код њих учинило нарочито убедљивим или изазовним? Шта је био контекст, а шта исход овог интелектуалног искуства? Да ли је оно имало утицаја на ваше свакодневне праксе и друштвене односе?

 

[1] Kant, Imanuel, Prolegomena za svaku buduću metafiziku, Fedon, Beograd, 2008. str. 13

[2] Singer, Peter,  Animal Liberation, Open Road Integrated Media, New York, 2015. p. 419.